„Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti.“
Fridrih Niče
PESNICI
Svi pesnici su nevaspitani
trude se da svoje reči
približe istini a istinu svetu
svi pesnici imaju dušu klovna
uprskaju svaki zicer
za izbavljenje svoje duše
svi pesnici su psi
vape za ljubavlju svog gospodara
bio on žena vlast ili puka svetina
U TUĐINI
Kojoti su zavijali
njušeći lepljivi vazduh
ispunjen ženskim ciklusom
krvarenjem erotikom i požudom
budućim neostvarenim snovima
umornih žitelja
neke tuđe Aleksandrije
CRNA OVCA
Još kao dete obećavao si nešto
barem kao tvoji preci
u sportu ili ratu
svi su verovali u tebe
gotovi svi sem tvojih najbližih
oni su oduvek mislili da si zamalata
kakvih nema u njih
da si trebao barem devojčica
da budeš i to i ostaneš
sva ta poezija umetnost knjige
jednostavno više to su mislili
no što su pred tobom govorili
bolje bi se snašao u ovom okrutnom svetu
koji kao da se zaverio protiv tebe
sada tridesetak i više godina kasnije
slušajući starog Vana što grmi sa radija
misliš se onako više za sebe
kako si mogao i gore da prođeš
RAT IZ MOG DETINjSTVA
Šta je ostalo nakon rata
ni ono što je bilo pre
čaša je razbijena
iz nje se doduše može piti
samo će nam usta biti rasečena
sanjao sam rat još kao malo dete
budio se noćima teško disao
provirivao iza zaleđenog prozora
grebao led i tražio
da li je napolju isto
ima li dima vatre ruševina
ni sve dečije igre vojnika
kauboja i indijanaca nisu
pomogle da zaboravim taj košmar
moj otac je među prvima obukao uniformu
najpre onu jugoslovensku zelenu SMB
a onda onu još strašniju maskirnu
znao sam da će se kad tad vratiti
jer je otišao tako smireno i poslušno
kao što je svakog dana išao na posao
ili još češće u kafanu
nikakve euforije veselja tako
normalnog i poželjnog za to vreme
nikakve patetike rodoljublja
pijanstva velikih istorijskih reči
kod njega nije bilo
običan stisak ruku i možda zagrljaj
više se i ne sećam
javiće se prvom prilikom reče
televiziju preko koje su prelivali
pokolji u boji koju sam tada početkom
devedesetih kao svako dete obožavao
više nisam gledao strahujući da
u nekom od tih klanica čerečenja kostiju
među lobanjama ne vidim i svog oca
bila je rana zima sa velikim snegom
i ja sam sve svoje slobodno vreme provodio
napolju sa drugaricama i drugovima
oni su bili tako fini i topli prema meni
posebno drugarice sa sitnim pegicama
tek nabubrelim grudima i vidljivim zadnjicama
da sam kući odlazio samo na spavanje i klopu
odlazio u školu koja se tih godina
menjala kao i sve drugo oko nas
bili su to pravi bezbrižni dani
potpuna dečija sloboda
sloboda čulo se mnogo tih dana
ta reč ječila je te godine
iako ja nisam bio baš siguran
šta ona tačno znači
kao i ono drugo o čemu se
možda i više govorilo
te reči bile su tamnica naroda
majka kao majka pitala bi me
hoću li danas gibanicu ili princis krofne
kiflice sa sirom ili puding
palačinke sa orasima ili možda džemom
bio sam uglavnom u slatkim nedoumicama
u školi se to iskušenje ponavljalo
jer sam užinu kao i gomilu repeta
dobijao besplatno
kao uostalom i sva druga deca čiji su očevi
milom ili silom otišla u rat
za nas je bilo uvek repeta
učiteljica je kazala mojoj majci
nisam primetila da se promenio
gledajući me sad ispod oka
samo se pomalo ugojio
možda malo oko domaćih zadataka popustio
uvek je bio nedisciplinovan bundžija
rat je bio daleko za sve nas ovde
bio je imaginaran nestvaran
više nalik na vestern film
koji se odigrava negde
na dalekom i divljem zapadu
čuli smo da se naši hrabri
očevi bore za neku našu stvar
nisam znao baš koju
jer ih je bilo više
da smo mi ovde koji uživamo u miru
svakako u pravu jer ne bi onda
naši roditelji išli negde tamo
da im to isto dokazuju dok nas čuvaju ovde
od onih negde tamo
zato sam se sankao skijao do mile volje
igrao što sam više mogao
sve manje učio zaboravljao na školu
rumene devojčice svakom prilikom štipkao
one su se kobajagi ljutile
ali me nijedna nikad nije tužila
odlazio sam kući umoran i sretan
pio čokoladno mleko i umovao
samo da ovaj rat potraje
barem da dođem do sedmog razreda
posle sigurno sve biće puno lakše
misleći najviše na devojčice
telefonom nakon dva meseca otac je zvao
govorio kratko nismo ga dobro čuli
osim da je sranje ili tako nešto
da mnogi bespotrebno ginu
pijanče i valjda se svađaju među sobom
nisam dobro razumeo sve
bio je nazadovoljan pomalo gnevan
morao je dati pola litre svoje krvi
po treći put zaredom
za ovaj telefonski razgovor
koji se iznenada završio kako je i počeo
napisao sam mu odmah dugačko pismo
koje nažalost nikad nije stiglo do njega
gde sam mu poručio da se drži
da se ne boji da smo mi junaci
vitezovi kao oni u filmu Boj na Kosovu
kao u partizanskim filmovima protiv švaba
da je Zvezda postala prvak Sveta u fudbalu
da sam ustao usred noći daleko iza ponoći
snimio tu utakmicu na video rekorderu
da može da gleda kada bude došao
kao što smo gledali onu prvu zajedno
kada smo postali prvaci Evrope
da smo najbolji na Svetu mi Srbi
da nas valjda Bog čuva
kako je već pisalo
na onim nalepnicama sa vašara
opsovao sam nešto detinje
stavio jedan svoj crtež
ipak sam sad ja bio glava porodice
kada je otac došao na odsustvo
oduševio sam se bajonetom i šlemom
koji mi je doneo kao i maskirnom kapom
nisam mogao da se naslušam priča
dogodovština po slavonskim šumama
ciči zimi dalmatinskog krša
a onda je kazao da mora da se vrati
bio sam detinje razočaran i tužan
ali tako je moralo biti govori mi je
nakon pola godina otac se vratio
potpuno i bio je drugačiji
nisam ga takvog očekivao
bio je to rat sine rekao mi je
gledajući me praznim boje duvana očiju
što mi nisi doneo neki šmajser
od neprijatelja ako je bio rat
što mi nisi doneo nešto drugo
kao što su se iz rata vraćali komandanti
negodovao sam u srdžbi
samo da si se ti nama vratio
rekao je naglas deda opomenuvši nas
koji je i sam bio u jednom Svetskom ratu
dok sam ja nastavio da carujem
prestolom svog maštovitog detinjstva
kao i kad njega nije bilo
sve dok mi jednog poslepodneva otac
nije pocepao svesku za domaći
naterao da sve ponovo napišem
uskraćujući mi da gledam fudbal
dok sve ne završim što je značilo
da od utakmice te večeri nema ništa
tada sam shvatio da bi možda
trebao da kao i neprijatelj
priznam izgubljenu bitku pritajim se
povučem odmorim svoje snage
pa možda kasnije jednim snažnim
protivudarom kad ojačam i dobijem rat
tako na kraju i bi
TRKA
Miljanu Ristiću
Đavo vozi mali srebrni auto
za njim bosonog trči Isus
svet to posmatra sa smeškom
preko malih i velikih
uglavnom LED ekrana
ali ništa ne preduzima
iako im je taj ishod gotovo u ruci
i sve manji
dovoljno je samo da stisnu dugme
okončaju večnu borbu
dobra i zla
JANUS
Vojislavu Despotovu
Ako je kao što tvrde
u vinu istina
šta je onda u pivu
laž
6. OKTOBAR
Računi stižu jedan za drugim
gledaš ih i misliš
gde si bio kad se revolucija
na delu rešavala
uz stisak znojave i krvave desnice
i naravno ponekog poljupca
GRAD U MAMURLUKU
Zveče lanci i teške reči napolju
probijam se u goloj vodi svog tela
kroz konfuziju stvorenu nekud
spolja od sila nemerljivih
po tom opominjujućem zvuku
znam da je danas petak
komunalci u narandžastom odnose
korodirale metalne kontejnere
dar evropske ili neke druge unije
u koje pet okolnih ulica
(i još neke koje se švercuju
obično noću)
sipaju ostatke svog raspadanja
samoće nemoći i neprocvetalih glagola
radnici uz psovke lupu i galamu
odlaze mrzovoljno i ravnodušno
na burek trežnjenje sms predah
šireći miris i sećanje
na kazamate Turke i epsku poeziju
toliko je haosa toliko smeća
u nama napolju okolu nas
u gradu na Balkanu
da se radostan prepuštam
svom užasnom mamurluku
ODGOVOR
Govori mi moj imenjak
pesnički drug (jer istina je
da se ne srećemo često)
da sam tek sad napisao
pesnički najčistiju pesmu
koju sam (i to je istina)
posvetio nama poslednjim
živim pesnicima i pripovedačima
zabavljačima na svetu koji
odavno više ne postoji
odgovaram mu da su mi bile
potrebne godine i godine
ne pisanja
ne posmatranja i osmatranja
skupljanja materijala i građe
već prljanja
da bih mogao tako čisto
da pišem
